Rekoše mi jednom da, ako možeš nasmijati djevojku, ili bar izmamiti njen osmijeh, možeš osvojiti njeno srce.
Zaljubljeni smo jer to treba nama, volimo jer to treba drugima.
I mada svaki put uredno nešto poželim, želje mi se baš i ne ispunjavaju. Negdje je zapelo. Možda se ispunjavaju nekom drugom? Ne bi bilo prvi put. Nema veze, ne ljutim se. Dobre su to želje, šteta bi bilo da samo tako propadnu.
Zavirio sam u nebo, ja to ne radim baš često. Blago onima koji gledajući gore misle jedino na to da li je oblačno ili ne.
Dani bez nje su mi kao crno-bijele fotografije s izložbe cvijeća.
Hej, sada znam gdje sam griješio i gdje sam, na žalost, bio gad, a gdje, na žalost ne, i da znaš, sve sam rebuse riješio, ali ipak se ponekad još zaletim na vjetrenjače.
A ona? Ona je prihvatila svaki dio mene i nikada nije tražila da se mijenjam, a promijenila me.
Sretni nikad ne razmišljaju o sreći. To je posao za nesretne. Svi primijete sreću u nesreći, a o nesreći u sreći razmišljaju samo blesavi – i iskusni.
Načuo sam da je otišla, onako, bez pozdrava. A ja sam, zapravo, želio da joj priznam gdje sam bio gad. Ne, u stvari nisam htio to da joj kažem. Htio sam samo da joj šapnem posljednji put da je bila moje sve. Pazi mene „bila“ – zapravo, bila i ostala moje sve – *ebeš ga.
Tako to biva. Čudni su magneti u nama. Ništa nas ne privlači tako dobro kao odbijanje.
Samo rijetki nađu rijetke.
Nikom ne pričam o tome... brzo dođe taj talas i znam da ću da potonem...
Tajne su kao djevice, s njima se mora nježno... Bilo bi tako slatko naprosto im strgnuti bluzicu, a opet, čarolija je potpuna tek ako ih pustiš da se otkriju same.
Put do zvijezda je samo etapa kružnog puta do sebe. Ako znaš prečicu, nema potrebe puno se lomatati po bespućima. Ne prijatelju... Stigao si čim kreneš. Cilj nosiš skriven pod kaputom, istetoviran na grudima kao metu. U tome je tajna... U tome je jedini trik...
Dobro guram, kroz život buran i mada živim dosta sretno, ja nemam nikoga konkretno...Uz kog bi bio i sretan i lud i tako miran i siguran svud, ja nemam nikog da mašta i priča mi svašta svu noć...
.. I nitko više nije bitan, svi su pijesak prezren i sitan... Pijesak ispod nas..
Tako često u tišini dok razmišljam danas o tebi, nešto mi se samo čini, il\' bojim se da to priznam sebi...
Naposljetku... Ti si dobro znala tko sam ja! Otkud sad te suze, moja mila?
Volio sam je tako lako, a tako sam teško to znao pokazati, a onda odjednom raspored madeža na njenim leđima kao tajna mapa pokazao mi je u koje zvijezde se trebam zagledati i tako, eto ti pjesma, ludo jedna...
Nekad ne znam da li sanjam, nekad ne znam što je stvarnost, ja sam htio točno takvu, to je čudna podudarnost, točno takvu, ma ozbiljno vam kažem...
Al bez brige sve i da santa nebo prekrije ti imaš gdje prezimiti.... Al\' tebe volim, to je fakat ti si mi ljubav jedina, prodat ću onu našu kućerdu \"na lakat\" pa nek\' je stoput djedina, da kupim četir\' konja bjesna da ih u oblak upregnem pa s\' tobom, di nas nitko ne zna, uteknem...
Ima tišina kojih se sjećam više nego najljepših riječi....
Pa što! Da su tuđe pjesme možda bi nekako drukčije izgledalo, ovako su moje i ja radim što hoću! Neću valjda u svojoj pjesmi napisati da me ostavila.
Ja nisam luzer, o naprotiv, meni je osmeh lajt- motiv.
Nešto sam razočaran ovih dana. Proći će... ili neće... jedno od to dvoje...
Bila je moja zlatna šansa, a tek sam načeo svoj krug. Moj mali vjerni Sančo Pansa, moja ljubavnica, suborac i moj najbolji drug..
Mislim, ako nisi znala imam i ja osjećaje i onu suptilnu glupost što se zove srce...
Al\' marim ja to su samo kapi vremena prosute k\'o šaka sejmena po širokoj njivi Gospodnjoj...
Večeras treća smjena vraća tuđi dug...
Znaš, stalo mi je... Ali se uporno ponašam kao da nije. Gradim oko sebe zid do kojeg nitko ne može doći, ali ima jedna caka: Priđi! Reci mi riječ i taj će se zid pokazati kao jedna obična kula od karata koja izgleda moćno dok ne dođe nešto pred čim pada ...
Što god da kažeš slagat ćeš, a moraš se početi navikavati na to da više nemaš nekog tko će se uvijek praviti da ti vjeruje...
Ona je moj razlog, u stvari, moja mala unikatna dragocjenost u zalagaonici ovog ludila...
Ja pjevam svoj blues u srcu dubine i držim se pretežno zlatne sredine, to je bar rutinska stvar.
A kod tebe me najviše nervira to što na tebe čovjek ne može ni da se naljuti pošteno... Znaš li? Znaš, a? O, znaš ti to... Vrlo dobro ti to znaš...
Godine nas obrade različito - nekima postane bitno s kim će leći, a nekima s kim će se probuditi!
Nikom ne pričam o tome... brzo dođe taj talas i znam da ću da potonem.
Tajne su kao djevice, s njima se mora nježno... Bilo bi tako slatko naprosto im strgnuti bluzicu, a opet, čarolija je potpuna tek ako ih pustiš da se otkriju same.
Dobro guram, kroz život buran i mada živim dosta sretno, ja nemam nikoga konkretno...Uz kog bi bio i sretan i lud i tako miran i siguran svud, ja nemam nikog da mašta i priča mi svašta svu noć...
Ostala je knjiga sa par nepročitanih stranica, i neke stvarčice od Herendi porcelana, jedan pulover u kom si ti bila, i ostala je ploča Best of Ry Cooder, i fina, mala plava kutijica za puder, a ja sam tebe ostao željan, sve dok me ne bude... mila moja
Izmislili su hiljadu načina da vrijeme prođe, a ni jedan jedini da se zaustavi... Što se mene tiče, više i ne moraju da rade na tome. Ovo baš i nisu neka vremena za zaustavljanje.
Ali ona se katkad tako lijepo smiješi... Pet minuta u njenom društvu mi bude kao da sam dobio na lotu. Hodam ulicom poput nekog narodnog heroja, u trenutku narastem iznad svih zgrada, i u cijelom svemiru nema jačeg i moćnijeg stvorenja od mene... I zato me one tri ne zanimaju... ne bi me zanimale ni da ih je trista, kada hoću tu jednu!
Oni koji su uspeli da vrate osmijeh na lice onome na kojem još uvek ima tragova suza, samo oni znaju kako je to dobar osećaj.
Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam... Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
Ona te neće čekati vječno. Sačuvaj to što možeš imati sa njom jer ako ti ne budeš znao, znat će neko drugi, sigurno.
Nije nju prijatelju, zaboljelo to što ne može biti sretna sa drugim. Nju je zaboljelo to što ne može biti sretna sa tobom.
Ona se, slučajno, udala 18. maja 1980. Da se udala za mene, vjerojatno bih, kao pravi muž, ponekad i zaboravio taj datum. Ovako, zapamtio sam ga zauvijek..
Čekajući da jedno od nas dvoje prijeđe preko ponosa prešli smo preko ljubavi.
Mogli su oni jedno bez drugog. Dan,dva,mjesec,mogli su i duže.Jer teški su to karakteri.Ista narav,isti ponos,isti osjećaji.
Nekad ne znam da li sanjam,nekad ne znam što je stvarnost,ja sam htio točno takvu,to je čudna podudarnost,točno takvu,ma ozbiljno vam kažem...
Ovakva će te teško zavoljeti,teško ćeš joj se svidjeti, i teško će ti to ona priznati. Ma, i kad prizna, opet će ti teško ljubav pokloniti. Ali kad te zavoli, neće te ovakva ,prijatelju, nikad ni prevariti, ni iznevjeriti. Takva ti je ona.
Mislim, ako nisi znala imam i ja osjećaje i onu suptilnu glupost što se zove srce...
I onda ćeš znati da je jedina koju sam ikad voleo. Da sam sve druge voleo tamnom stranomsrca. Štedeći se ... Učeći se kako ću najbolje voleti nju.. Kada je konačno nađem..
Ljudi su kao školjke, moraš ih otvoriti na hiljade da bi pronašao biser.
Napiši mi pesmu, molila je.. I nisam znao da li ću umeti. Voleo sam je tako lako, a tako sam teško to znao da pokažem. A onda, odjednom, raspored mladeža na njenim leđima, kao tajna mapa, pokazao mi je u koje zvezde treba da se zagledam.. I tako.. Eto ti pesma, ludo jedna...
Kad potražim put u središte sebe, staze bivaju tešnje i tešnje i skrijem se u zaklon tvog uha, kao minđuša od duple tređnje... Al' uspevam da još jednom odolim, da prošapućem da te noćas ruski volim... šta su reči, kremen što se izliže kad tad..
Reči jesu moje igračke, cakle mi se u glavi kao oni šareni staklići kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u očima kad zažmurim.. Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine, postoje u nama neke stvari neprevodive u reči, ne znam...
Nešto sam načuo da sutra možda ne postojim, pa bolje da odmah probamo sve. Za sitan groš kupi me, razmaži te divlje kupine. Lud sam za tobom, ali ovo jeste vreme ludih i ja ću za nas osedlati strah, a ti me ljubi do zla, dok ne izgubim dah.
Čudne su te emocije. Otkriješ kutak u sebi za koji nisi niti znao da postoji i još shvatiš da je tamo neko danima, mesecima, godinama spavao, a nije plaćao stanarinu.
Sve ima svoje, kad mrzne i vri, kad menja boje.. kad vene i zri sve ima svoje... početak i kraj... Tame postoje da bi prizvale sjaj.
I uvek ostaje ona osoba koje ćeš ostati željan celog života i onaj strah dok brojiš pobede i poraze. Nekim pričama o ljubavi uvek fale poslednje stranice.
Pravog muškarca, s kojim ćete trajati, nećete prepoznati po izgledu, po diplomi, po inteligenciji. Onog pravog prepoznaćete po načinu kako vas drži za ruku, kako vas ljubi, kako vas grli - ni prečvrsto da ostanete bez daha, a ni prelabavo da nestanete bez traga. Pravi vas drži taman onako kako treba, da znate čiji ste.
Nekima se čini da su moje pesme iste. Shvatam ih potpuno. Meni su, na primer, one Ajnštanove pesme sve iste. Nismo svi svemu dorasli.
Ime mi je Đorđe Balašević. Prijatelji me uglavnom zovu Đole, Neprijatelji me ne zovu. Ali ne zovem ni ja njih. Pa ko duže izdrži.
Ma, uzalud… Uz život se ne prilaže uputstvo za upotrebu i svako to odredi kako ume: zanemi tamo gde bi drugi viknuo, nasmeje se gde bi drugi zaplakao, uvredi se tamo gde bi se drugi obradovao… Uđe u pogrešan vagon, siđe stanicu pre ili kasnije… Pokoleba se, samo prebaci veslo iz ruke u ruku, a struja ga odnese presudno dalje, odredi drugo mesto gde će pristati.
Možda nisam maher da odmah procenim ljude, al’ puštam da im jezici odrede mesto u mom životu.
Dame biraju. O, još kako… I uglavnom izaberu barabe.
Kad predugo traje, i tišina nekako zazvuči.
S tugom jednostavno treba umeti. Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, uporno se moraš praviti da je ne primećuješ, pa će se kad-tad okrenuti i otići, iako ti se u prvi mah čini da će zauvek cvileti kraj stola. I pazi, pokloniš li joj samo mrvicu pažnje neće se smiriti dok ti ne uvali čitavu korpu i onda si gotov. Jer Tuga nikad ne zaboravlja lica galantnih mušterija. I nikad te više neće zaobići.
Zaljubiš se jer je to tebi potrebno, a voliš jer je to potrebno nekom drugom.
Jedno je kad čezneš za nekim ko je daleko, a sasvim drugo kad čezneš za nekim ko je kraj tebe.
Srećni nikad ne razmišljaju o sreći. To je posao za nesrećne. Svi primete sreću u nesreći, a o nesreći u sreći razmišljaju samo blesavi. I iskusni…
Postoji milion gradova u koje možeš da odeš, ali samo jedan u koji možeš da se vraćaš.
„Zauvek“ je, ipak, samo reč.. Velike reči obično imaju malu grešku i smanjuju se za mrvičak svaki put kad ih izgovoriš. Ni od mog „zauvek“ nije ostalo bog zna šta.
Da su žene odlučivale o nekim stvarima, svet bi izgledao lepši. Možda bi bilo malo čupanja za kosu, ogovaranja i drugih stvari, ali definitivno ne bi bilo ovoliko krvi i zla koliko smo mi muškarci posejali.
Nije bilo moderno prvi se javljati devojci. Moj drug je propustio nekoliko dana, pa nedelju, pa nekoliko nedelja. Onda više nije znao šta bi joj rekao.
Pa ipak, nije nesreća, što me se ona ne seća, ma kakvi, nesreća je što se ja nje sećam.
Ume život da bude lep, da smo zdravi i da je nama ljubavi. Nema se kad za žaliti, nemoj se sad uspaliti. Ej moja ti nemoj da ti moram faliti.
O, bila si dukata vredna. Što si pustila da te ovaj tu izgustira, budalo jedna!
Mladi ste, i treba da ste razočarani. Sad mu je vreme. Razočaranje vam je kao ''male boginje''. Ako ga ne preležiš u mladosti, u poznim godinama te može ubiti.
Ponekad te sanjam tako stvarno da pred svitanje svud po sobi svetlucaju zaboravljene šnalice i brošići. Ali buđenje me uvek sačeka na kvarno.
Mi smo se samo rastali. Onako kako se rastaju dvoje koji su se voleli u pogrešno vreme, a uz pogrešno vreme idemo i pogrešni mi. A nismo bili.
Znaš, ti i ja se krećemo paralelno jedno pored drugog. Gledamo se, svako iz svog voza. A je li možeš jednom u životu, samo jedan jedini put da zaboraviš sve vagone, vozove, koloseke i da mi pružiš ruku i dozvoliš mi da te grlim do kraja putovanja..
Taj ožiljak na svojim uspomenama vaša kći uporno tretira kao banalnu ogrebotinu, ali ja za svaki slučaj ne grebuckam suviše po tome. Neke krastice znaju gadno da prokrvave kad im se najmanje nadaš.
Jer, još sam suviše mlad da mislim o grobu, a već sam suviše star da brojim zvezde.
To je bila ljubav baš, love story na način naš.
Nesrećna? Pa, za njih je nesrećno sve što ne razumeju. Nije to bila nesrećna ljubav, nego je sve oko nje bilo nesrećno.
Nadam se da ćemo se još videti u nekom drugom gradu, na nekoj drugoj predstavi u nekom drugom cirkusu.
Dolazim, da te opet zaprosim. Dok te drugom ne daju, ljubavi moja.
Vidiš, oni su te držali u šaci, a ja na dlanu. Velika je razlika u tome.
Te oči su definitivno dobitna kombinacija, kako to glupi momci nikada nisu ukapirali.
Sasvim komunistički. Pojedinačne greške i kolektivni uspesi. Lova kvari ljude, ali leči živce.
