Nikada nećeš razumeti tu prazninu u mom srcu. Nikada je nećeš znati zagrliti, ispuniti. Nikada nećeš znati razumeti tu maglu u mom pogledu. Kad odlutam, kad zastanem u pola reči, u pola koraka. Uvek ću ti ostati daleka. Uvek ću ti odgovoriti : „Nije mi ništa.“ A svašta mi je.
Javio bih ti se ja, ovako ponekad samo… Da se uverimo kako smo oboje dobro… Ali ne smem. Više bih nam bola naneo nego što bih nas umirio. Ovako čutimo oboje i nadamo se da je ono drugo dobro. Tamo negde. Daleko…
Postoje dve vrste nedostajanja, prva je ona kad se uželiš i brojiš sate do zagrljaja, a druga ona kad nedostaje jer neće nikada da dođe.
Neke daljine nose samo taj naziv. Neki ljudi su daleko, a blizu. Kao ti, najbliža daljino moja.
Najgore je kad nedostaje neko ko nikada ni nije bio tu.
Nije realno koliko želim da te dodirnem. Samo zagrljaj. Samo rukom da predjem po tvom licu, vratu, ramenima. Samo da osetim tvoju kožu pod prstima. Ne postoji ništa što bi mi više prijalo od toga u ovom trenutku.
Hoću da si tu. Ovdje. Sad. Pored mene, u ovoj hladnoj noći. Da me zagrliš, ugriješ i nikad ne pustiš. Hoću da nekad u pola noći osjetim tvoje ruke oko struka i znam da sam sigurna… Jer, koliko god ja bila hladna, na tebe ću uvijek biti slaba.
Fališ mi jutrima kad sjedim u tišini i pušim prvu cigaretu, fali mi jutrima gledati u jutranje nebo, udahnuti uboko i pomisliti kako je život lijep. Eh, to mi fali! Znaš li kako je nebo prelijepo u našem gradu? Pamtiš li ono sunce po kamenim ulicama i našoj koži? Pamtiš li svijetloplavo nebo nad modrim morem i tamnozelenoj travi?Pamtiš li ulice kojima smo koračali držeći se za ruke? Pamtiš li život koji smo imali i koji smo planirali? Vjerojatno ne. Ne pamtiš ti ništa jer da pamtiš boljelo bi te… Boljelo bi te čak možda jednako kao što boli mene.
Nedostaje ono što smo bili i više nismo. I nedostaje ono što smo mogli da budemo i nikada nećemo.
Dođi i donesi mi samo svoj osmijeh. Sve ostalo imam. Imam oči koje će vidjeti tvoje zabrinuto lice, imam ruke koje ti nikad neće dozvoliti da padneš, imam srce u kome ćeš pronaći svoj dom.
Da, sad mi već nedostaješ previše, onako da razmijenimo koju poruku, one naše, noćne, pa da zaspimo sa onim slatkim osmijehom, ali ti nikako da se javiš, a ja, eto, ne znam, ne želim da ti dosađujem…
Javi se, molim te, večeras mi trebaš više nego i jedno veče, znam da je to sebično, ta moja želja, potreba šta li je, ali u ovoj noći, razgovor sa tobom je jedino što može da me smiri, jedino čemu se nadam, jesi li svestan toga!?
Nedostaješ mi da mi kažeš da će sve biti u redu i da počneš da se smeješ kad krenem da ti pričam šta me brine. Nedostaje mi da veruješ u mene i da me bodriš da učinim stvari kojih se bojim. Nedostaje mi da me vozikaš po gradu i pričaš mi razne priče od kojih se postidim, zato što zapravo ne znam ništa o mestu u kom sam provela ceo život! Nedostaje mi da se smeješ mojim facama na tvoje komentare i da neprestano ponavljaš: “Šalim se”, kad me iziritiraš. Nedostaje mi tvoje strpljenje i činjenica da si u stanju da sediš i slušaš me iako pričam nepovezane gluposti. Nedostaje mi da te zadovoljno gledam kad te nasmejem, onako iskreno, kako se ne smeješ često. Nedostaje mi da mi pokazuješ koliko toga ustvari ne znam bez da činiš da se osećam glupo. Nedostaje mi da mi mrsiš kosu i da me ispituješ kad ću konačno postati plava! Nedostaje mi ona osoba kakva postajem dok sam sa tobom. Nedostaje mi način na koji me gledaš. Nedostaje mi da pričamo o svim uspomenama koje imamo, pa se ti onda praviš da ne znaš o čemu govorim i na kraju kreneš da me ispravljaš, jer to nije bilo tako! Nedostaje mi da samo ležim na tvome ramenu dok me češkaš u potpunoj tišini. Toliko stvari mi nedostaje u vezi tebe, da mi ni samoj nije jasno kako sam i dalje funkcionalna osoba otkako te više nemam.
Boli me. Ovo nije onaj oštar histeričan bol kada se gušite u suzama. Ovo je onaj bol, tup bol… kada umirete postepeno. Kada ste svesni ispravnosti postpuka, kada vam ona mrva hrabrosti ne fali… Ali vas boli… Boli vas život, bole vas ljudi, bole vas sećanja, spoticanja, želje, uzaludan trud.
Svakog dana. Navikneš se da je neko uz tebe, a valjda zdravo za gotovo uzimaš vrijeme koje ti je dato, jer zaboravljaš da kažeš ono što želiš da kažeš, sve dok ne bude prekasno. Ali, navikneš se da živiš bez nekoga, zar ne? Ako se ne navikneš, to te čitavog proguta. Zato iznađeš načina da ga potisneš u stranu i tjeraš dalje.
Slušаj, ti se ne morаš nаdmetаti s njom. I niko te neće s’ njom upoređivаti. Osim mene, pomislim. Ali, to nije ništа lično. To sаm učinio svаkoj ženi koju sаm upoznаo nаkon nje. Jednostаvno se ne mogu zаustаviti. Gledаm ih – sve njih, čаk i one pаmetne, čаk i one lepe, čаk i one neverovаtne – i uvek pomislim isto. To nije onа…
Nikada nećeš saznati koliko mi nedostaješ, ne zato što ti nikada neću pričati o tome, već zato što ne postoji riječ dovoljno snažna za ovu jačinu nedostajanja.
Da, sad mi već nedostaješ previše, onako da razmijenimo koju poruku, one naše, noćne, pa da zaspimo sa onim slatkim osmijehom, ali ti nikako da se javiš, a ja, eto, ne znam, ne želim da ti dosađujem…
‘Na kraju ti postane svejedno.’ Rečenica koju svi koriste. Ali nije to tako. Nikad ti ne postane svejedno. Sjetiš se s vremena na vrijeme da ste mogli sve, ali niste. Sjetiš se svake noći svega što je bilo i poželiš da je tu na minut-dva. Nema potrebe da lažeš sebe, nije ti svejedno nikada. Mala doza nedostajanja zauvijek ostaje.
Poželim te uvek. Nije mi potreban ni razlog, ni dobra prognoza srca koja te tako pokorno čuva. Poželim tvoj miris, pogled, osmeh. Tvoje ruke na kojima je jasno ispisana sudbina moje ljubavi. Nedostaješ… Za ovo moje sad i za naše zauvek.
Obrazi su mi odavno postali otporni na suze, ali ove su se slijevale niz srce i potapale dušu. Gurale je u ponor. Zamaglile sve izlaze. I nisam vidjela ništa. Ništa osim uspomena.
Ljudi kažu da ne znaš šta imaš, dok to ne izgubiš. Ustvari, istina je da si znao šta si imao, samo ti nije ni palo na pamet da ga možeš izgubiti.
Ne znam za tebe, ali sa sigurnošću mogu reći da ti meni užasno nedostaješ… Prošli su dani, mjeseci, pa čak i godine, ali svaki dan, svaku noć kao se ponavlja isti film… Fališ mi, mili, fališ toliko da boli… Još uvijek se srećemo tu negdje između neba i zemlje – u snovima, a ja žalim svaki put kad se probudim. Želim ti samo prenijeti moje misli i snove, a u njima ti reći da te volim kao i onoga dana kad smo jedno drugome rekli: ‘Čuvaj se.’
Istina je da nam svima nedostaje neko, i da želimo da i mi njemu nedostajemo.
Nisam znao koliko mi značiš dok nisi počela da mi užasno nedostaješ.
Psihološka činjenica: Kad ti se raspoloženje pokvari bez ikakvog razloga, definitivno ti neko nedostaje.
Ja samo ćutim i volim. I plačem ponekad. U većini slučajeva kada su dani loši. Kao što je ovaj… I kada me nedostajanje zaboli. A Ti, Ti mi prokleto nedostaješ u ovom trenutku.
Nije mi ništa.. Samo mi prosto, nedostaješ… Za ćutanje. Za zagrljaj. Za osmeh.. Nije mi ništa, a sve mi je.
Biću ja u redu. Samo me pusti na sekundu. Možda par minuta. Ako potraje nekoliko dana, ne čudi se. Slučajno koji mesec… Ko zna, godina dana brzo prođe. Strpi se samo jednu malu neprimetnu večnost da te prebolim i zaboravim.
Vidio sam je danas u zagrljaju nekog nepoznatog muškarca, smijala se, bila je sretna. Zaboravila me, a ja sam se nekako nadao, da će me ta mala zauvijek čekati. Čekati me dok ja proživim život, dok poljubim sve cure u gradu, pozatvaram sve kafane, dočekam jutra sa društvom. Mislio sam da sam mlad da se vežem za nekoga i da ću imati dovoljno vremena i za nju, nekada, kasnije. A eto ona me čekala i nadala se i u suzama utapala svoju bol, dok jednoga dana nije prestala i zauvijek otišla. Sada je ima on, ima njezino srce, ima sve ono što je ona nudila meni, a ja nisam htio uzeti. Upitala me kako sam. Rekao sam joj da sam dobro, da sam sretan. O, koliko je samo snage trebalo da izreknem tu laž. Povjerovala je, a kad bi samo mogla naslutiti koliko skupo plaćam svoju grešku, kako me samo vino može uspavati, kako se budim svako jutro sa nemirom, kako je sanjam i kako je trebam. Bila je jedina koja me iskreno voljela i jedina je koju sam ja iskreno volio i volim, samo vrijeme mi ne ide baš na ruku, kasno sam to shvatio, prekasno. Zavidim njezinom muškarcu, al’ nek’ mi je sretna, zaslužuje to, preživjet ću ja nekako, gledajući je krišom, valjda.
I hajde, dođi mi već jednom. Isuviše dugo gorim od želje da te osjetim kraj sebe. Ugasi telefone, zaboravi adresu da se nikad ne vratiš tamo odakle dolaziš. Dođi i ponesi tvoj osmijeh i ljubav koju mi iz dana u dan dokazuješ. Dođi da se smijemo zajedno. Da se ljubimo na kiši. Dođi da šetamo gradom zagrljeni. Dođi da osjetim miris tvoje kose. Dođi da ti kažem koliko je bolio svaki dan čekanja…
Priznajem da je teško što mi nedostaješ! Ali sam ujedno i srećna što sam upoznala nekoga ko je vredan nedostajanja.
Jedini tačan odgovor na “nedostaješ” je “stižem”.
Bitno je ko ti nedostaje u 3 popodne dok si u gužvi, a ne u 3 ujutro kada si sam.
Najviše sam voljela tu njegovu upornost, onda kada sam tužna da me oraspoloži, kada sam nemotivirana da me motivira, kada kažem “Nije mi ništa” a on zna da nešto je i ne odustaje od pravog odgovora… Fali mi to. Fali mi on.
Trebaš mi i ne mogu da podnesem što nisi tu.
Postoje oni od kojih ne možete otići. I oni kojima se uvek vraćate. Postoje i oni od kojih ste otišli, a oni još uvek nisu otišli od vas. Susretanja, sudaranja. Slučajni i namerni saputnici. Istopljena prijateljstva. Promašene ljubavi. Poneki ispušten znak. Gde tebe da smestim? U one od kojih ne idem ili one kojima se uvek vraćam?
Vrijeme je učinilo svoje, sada smo samo stranci s osjećajima i čežnjom.
Kad se nekome nadaš, svi mu s leđa sliče.
Nedostaješ mi… Koliko nismo razgovarali, više se i ne sjećam. Dane sam prestao brojati. Ionako su sve naše rečenice i fraze već postale ofucane, riječi su se istrošile i više nemamo o čemu govoriti. Predali smo se. Izgubili smo ljubav, i prepustili se onim osjećajima što ih ponosom zovu.
Ali, ipak, bili smo stvarni.
Dođi da ti prećutim koliko si mi falio, i time zauvek pobedio.
Nikada se neću oporaviti od te ljubavi. Oduzeo si mi svjetlost, snagu, vjeru. Moji dani su umrli, a moj je život mrtav. Sve je samo privid: da se smiješim, da slušam, da odgovaram na pitanja. Svakog dana očekujem nešto, neki znak. Da me izbaviš iz ove crne rupe u koju si me gurnuo i da mi kažeš zašto… Zašto si me ostavio?
Čekam jutro kada ćeš se probuditi i shvatiti da ti nedostajem.
Nedostajemo jedno drugom. O tome se ne priča i to se ne priznaje.
Ja se njemu nisam nikad nadala kao nekom ko je otišao, nekom za koga bih htjela da se vrati. Jer od onog trenutka kad je u meni sve slomio, ja sam se samo nadala da će se pokajati. I ništa više. Mislim da se nikad više neću nadati nečemu kao što sam se tome nadala.
Gdje li si ove noći? Mnogo je među nama ostalo nedorečenog. Neka, to je lijepo. Ništa tako ne boli kao dorečenost. Ja, evo, i sada bezglasno razgovaram s tobom. Pola bih života dala da se u ovom času pojaviš, bar kao lahor, dašak, zvuk, kao tajna, samo da te prepoznam… osjetim.
Nedostaju mi one duge šetnje, pa kada se umorim ti me nosiš. Nedostaje mi onaj dugi noćni zagrljaj dok sam kraj tebe sklupčana. Nedostaju mi poljupci nježni. Znaš, sve mi nedostaje, ali ti najviše.
Nemam nijedan dokaz da sam bila tvoj neko. Nismo se slikali, nismo putovali. Ne znam u stvari ni šta smo. Znam samo da mi fališ, kao vazduh, kao zagrljaj, kao neko najbliži na svijetu. A nemam nijedan dokaz da sam bila tvoj neko…
Ne bole me uspomene. Boli me nedostajanje.
Uvek ću se sećati njenih očiju, gde god me život bude nosio.
Kako se na tvom jeziku kaže “nedostaješ mi”? Jer ja na koji god način pokušam to da kažem, ti me, jednostavno, ne razumiješ.
Sve što mu želim reći staje u tri reči – “Nedostaješ” i … ma te druge dve možda i nisu važne.
Ljubav je kao vazduh, ako nam predugo nedostaje, umremo.
Kad internet bude pružao mogućnost zagrljaja, sve ovo će dobiti smisao.
I hajde, dođi mi već jednom. Isuviše dugo gorim od želje da te osjetim kraj sebe. Ugasi telefone, zaboravi adresu da se nikad ne vratiš tamo odakle dolaziš. Dođi i ponesi tvoj osmijeh i ljubav koju mi iz dana u dan dokazuješ. Dođi da se smijemo zajedno. Da se ljubimo na kiši. Dođi da šetamo gradom zagrljeni. Dođi da osjetim miris tvoje kose. Dođi da ti kažem koliko je bolio svaki dan čekanja…
Nedostajanje postaje lakše svaki dan. Jer, iako je prošao još jedan dan otkad nekoga nisi vidio, to je dan manje do dana kad ćeš ga opet vidjeti.
Veza na daljinu? Ne boj se, mila, u ovoj rečenici bitna je riječ “veza”, a protiv daljine ćemo se boriti zajedno.
Čuo sam da si sretna. I ja sam sretan ako je to istina. I tužan sam ako je istina. Predaleko si od mene, a sretna si. Sebičan sam. Oduvijek sam mislio da tvoja sreća pripada i meni. Očito sam bio u teškoj zabludi. Ti možeš da budeš sretna žena i bez mene.
Što sam želio? Cigaretu. Viski. Sunce da mi sja. Da spavam, da zaboravim. Da promijenim prošlost. Ali u tom trenutku, više od bilo čega, želio sam nju.
Planirala sam ti reći sve te ružne stvari, ali na kraju jedino što sam ti htjela reći je da mi nedostaješ. Kako se grli kada znaš da je posljednji put? I kako se odlazi od nekog s kim želiš ostati zauvijek?
Znaš, posle miliona sekundi daljine, poželim samo da podelim sa tobom blizinu i ćutanje. Da isprepletem prste sa tvojima, približim ti osmeh i upijem miris tvog parfema. I da te ljubim. Dugo. Da ti poljupcima ispričam koliko mi nedostaješ kad odeš.
