To nije osmeh to je grč.
A mi, mi smo samo izabrali kostim da branimo identitet.
Ništa neću menjati, radiću sve po nagonu, moje greške su moje, pa nek se ponavljaju.
Ljudi često greše oko toga šta je podrška, misleći da je to aplauz kada se slavi pobeda.
Realnost je gabor onda kada izgubi svu šminku.
Ludi najviše mrze onog u kome vide svoje sopstveno ogledalo.
I noćas gledam u zvezde, pitam se šta je sudbina, drhtaj u grudima, zemlja večito žedna za suzama.
Oprosti im, nacrtaćeš sebi osmeh opet.
Ma koliko me trovali mržnjom, ja vas volim i to me čini boljim.
Kada u apoteci savesti nemaš serum protiv pakosti, jedino u tuđoj propasti sebi rađaš radosti.
Životna šansa je poput šibice. Samo se jednom može iskoristiti. Pa ti gledaj kako ćeš da zapališ.
Lažni obraz, lažni znalci, čak lažni humanitarci. Jednom rečju – lažni ljudi, dno.
Variram od preosetljivog do neosetljivog.
Hajde grrli me, deri se, ljubi me, plači, pa ću ja, pa ćeš ti, onda oboje, pa će mir, jutro, novi dan i stari mi.
To je sve o čemu se u umetnosti, zapravo, i radi: uvek se trguje organima, samo je pitanje da li ljudima daješ srce, ili im prodaješ muda za bubrege.
Sinoć sam sahranio jednu ljubav - baš tu, na ćošku, uz cigaretu. Srečan sledeći 14. februar baš svima na ovom svetu - ja ga nešto nikad nisam ni slavio..
Muzika umire, masu nije briga. Još malo i ostaće ništa. Ostaće muk.
Još uvek šminkam stvarnost tvojom bojom, jer drukčije ne umem.
Ja sam sve što kažete da jesam - i još gore od toga!
Ti nikad nećeš moći da pojmiš koliko sam te želeo. Sve ovo vreme. Koliko boli i koliko je sjebano biti sa nekim, a nemati ga fizički.
Lažni obraz, lažni znalci, čak lažni humanitarci - jednom rečju: lažni ljudi, dno.
Sve je bolje kad si tu. Sve je bolje zato što si tu.
Znanje u nekoj tački počinje da te ograničava, a neznanje - nikad.
Svoje puteve sam biram; to se ne zove 'inat', nego 'ponos'.
