Svoju snagu prepoznaćeš po tome koliko si u stanju da izdržiš samoću.
Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem.
Nasloni moje vreme na svoje, tako će večnost duže trajati.
Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji. Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe da se, ovako pokipelo, ne prehladim od studeni svog straha i samoce.
Koga da pitam, gladan i mokar, zašto se nismo sreli nikad?
Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.
Ispričali smo ramenima i rukama nešto što u prevodu na disanje znači: Ljubav.
Krila su samo zalet i stvarno ništa više. Puzanje je najpouzdaniji nacin doskoka.
Malo je bilo. Al’ ipak, kad pogledaš: dosta je sve ono što smo i rekli i prećutali.
Zar ne misliš da je dirljivo smešna ova mala čekaonica izmedju lutanja i lutanja?
Ne kradi mi sebe od mene, budalo glupa.
Oduvek sam se čudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, vekove, ili stanu pred sat i pročitaju večnost. To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.
Da li ste odgonetnuli to volšebno, to složeno, što nazivamo u sebi: prepoznavanje poznatog?
Ako misliš da se nas dvoje nismo poznavali, oprosti, mi smo se divno poznavali.
Svaki je trenutak istina, samo što poneki ima lažnog čoveka.
Veruj mi, poslednja ljubavi, nemoguće je voleti poslednji put u večnosti.
Preleti beskonačnost i pobedi vreme i maštu, ali nikad ne zaboravi kako se korača po zemlji.
Preleti beskonačnost i pobedi vreme i maštu, ali nikad ne zaboravi kako se korača po zemlji.
Hteo bih toliko toga da ti kažem, a ne znam, ne znam ništa bolje sad kad se voli.
Ali ipak uz mene se može, mada je neobično. Sa mnom je opasno ići, ja se nikad ne umaram.
Ne uči, nego izmišljaj to što je nezamislivo. Budućnost će dokazati da smo imali pravo.
